У Већу српске националне мањине Вуковарско-сремске жупаније прочитана је 11.Изјава сећања Српског народног већа поводом 23 године од страдања српског народа у војној и полицијској акцији Олуја. Изјаву  је прочитао председник жупанијског Већа Светислав Микеревић. Скупу су  присуствовали  представници Српске православне цркве, Генераног конзулата Републике Србије у Вуковару на челу с генералним конзулом Миланом Шапићем, саборска заступница СДСС-а Драгана Јецков, председник Заједничког већа општина Срђан Јеремић као и бројни други представници друштвено-политичког живота српске заједнице на овом подручју. 

"Прошле су 23 године од завршетка војне и полицијске акције Олуја, а тиме и од завршетка рата у Хрватској. Његове су разорне посљедице у многим крајевима на различите начине још увијек видљиве - у физичком стању многих насеља, демографској слици многих крајева и уништеној економији готово цијелог ратом захваћеног подручја. Дух рата готово никако не уступа мјесто духу мира у јавним и приватним односима, у нашој земљи и њезиним односима с другим земљама. Не можемо се не запитати која је корист од одржавања таквог стања? Како то да се не виде штете које оно производи у међуетничким, унутарполитичким и међудржавним односима? Зар након 23 године није вријеме да освијестимо јесмо ли и колико смо оснажили дух мира унутар својих граница и на њима те колико га још требамо оснажити?

Прије шест година, након ослобађајућих пресуда хашког суда, генерал Готовина поручио је да је рат завршио и да се треба окренути животу у миру. У тим је пресудама суд побројао и доказима потврдио низ злочина који су се догодили за вријеме и након Олује (убојства, етничко чишћење, систематску пљачку, уништавање имовине и ометање повратка избјеглица), а Хрватска се обавезала да ће казнити њихове починиоце. То се до данас није догодило и није изгледно да ће се догодити. Тиме се озбиљно смањују шансе за њезино скоро суочавање с властитим ратним путем и ратним политикама, као и шансе за промјену ратне реторике, а тиме и за помирење у правди и одговорности.

Од 1991. до данас, унаточ повратку дијела избјеглих и пристиглим досељеницима, Хрватска има готово пола милијуна становника мање, од тога готово 400.000 својих становника српске националности. Само за вријеме Олује избјегло је њих око 200.000. Свијест о тој чињеници, а да о савјести не говоримо, у друштву не постоји ни данас, па се избјегли не спомињу ни у јеку међусобних оптужби за то тко је крив за "исељавање Хрватске". Они се не рачунају као демографски губитак, баш као што се њихови крајеви не третирају као крајеви истинске државне бриге. О њима се данас више води рачуна као о граничном, сигурносном питању неголи као о развојном питању.

Референдумске кампање (попут не тако давне антићириличне кампање) које се у различитим облицима воде против припадника националних мањина, посебно против српске мањине, не само да не доприносе јачању духа мира него јачају стигматизацију и нетолеранцију, карактеристичне за дух рата.

Присуство почетком 1990-их оживљене и током рата толериране усташке идеологије и њезино појачано манифестирање у различитим видовима посљедњих година озбиљна су пријетња јачању духа рата и слабљењу духа мира у Хрватској.

Њезино присуство, а посебно манифестирање у вријеме страдања Срба током Другог свјетског рата и страдања у рату 1990-их, продубљују наше  осјећаје искључивања и повријеђивања, те изазивају дубоке осјећаје неспокоја. Изнимно је тешко, а понекад и немогуће, на миру се сјећати страдања у атмосфери и уз поруке које обнављају старе и стварају нове страхове.

Зато након 23 године очекујемо да хрватско-српски ратови из 20. стољећа уступе мјесто мирнодипској, неманипулативној и дијалошкој култура мира. Очекујемо да се изграђује култура мира у којој ће за свако страдање бити мјеста, а у којој неће бити мјеста ни за коју идеологију или политику која је довела до тих страдања, до тих злочина. Посебно то очекујемо од Хрватске и Србије, њихових државних политика, јер наставак ратних и манипулативних политика сјећања штети и Хрватима и Србима, а вријеђа све оне који истински суосјећају са сваким страдалником, сваком жртвом и њиховим потребама за миром.

Ми се и овом изјавом сјећамо свих, и оних који су нестали у ратним кампањама 1991. и 1995., и оних који су побијени или осакаћени у тим кампањама, такођер и оних који су протјерани из својих домова како на почетку тако и на крају рата, а домови им опљачкани и уништени. Посебно се сјећамо оних који се до данас нису вратили и чије је страдање до данас непризнато."